Нељубазност здравствених радника као препрека очувању здравља
Пацијент је особа која се налази у неизвесној ситуацији и у страху од дијагнозе. Преко пута себе има непознату особу којој мора рећи своје најинтимније ствари. За већину пацијената ово је веома тешка ситуација, док пуно здравствених радника, крајње непрофесионално, то заборавља и опходе се према пацијентима грубо, непоштујући њихову личност.
Од љубазности здравствених радника у великој мери зависи колико ће пацијенти прихватити своју дијагнозу, терапију, каква ће бити прогноза болести. Лекари имају дужност да допринесу смањењу анксиозности пацијената током прегледа својим емпатским ставом, осмехом, топлином, разумевањем, поштовањем.
Израз лица благе забринутости и велике заинтересованости, говор тела без нервозе и ужурбаности, пажљиво слушање и посматрање гестова, смириће и јако нервозног пацијента, након чега су разговор и размена информација сврсисходнији.
Циљ успешне комуникације је прихватање савета о промени начина живота и терапији што се постиже понављањем истих од стране лекара, на разне начине, док се не открије најадекватнији за сваког појединца. Не треба критиковати дотадашњи стил живота, већ љубазно и културним изражевањем промовисати здрав амбијент у ком ће бити могуће поправити пацијентово психичко и физичко здравље и превенирати обољење, као најважнији циљ лекарске професије.
У време интернета и велике информисаности, све заинтересоване пацијенте неопходно је укључити у процес одлучивања о сопственом здрављу. Тако ће исход лечења бити успешнији и обе стране задовољније.
Саопштавање најтежих дијагноза ниједној страни није лако. Доктори се на то, колико год имали искуства, не навикну. Пацијент је тада емотивно најнестабилнији. Неопходно је одговорно, с краjњим поштовањем према личности и болу кроз који тренутно пролази, поделити све детаље тешке дијагнозе. Наравно, у складу са лекарском проценом колико пацијент тешких вести може поднети, у дозама их и саопштавати.
Нажалост, сведоци смо ситуација које представљају разне облике непрофесионалних односа здравствених радника према пацијентима. „На лошем гласу“ су и медицинске сестре и лекари. Медицинске сестре представљају јако битну спону у процесу комуникације између лекара и пацијената. Ипак, неретко, највише су критиковане управо оне, због ароганције, непријатности и неприступачности:
Ово су реченице са којима се сусрећу пацијенти упркос томе што је старима и болеснима долазак до здравствене установе права пустоловина. Ту је и низ прекршаја радне дисциплине које је неопходно спречити адекватном унутрашњом контролом од стране директора установе:
Брига за пацијента и његово здравље неопходно је да остану на првом месту обавеза свих лекара, без обзира какве личне проблеме имали тај дан и колико пацијената прегледали у смени.
Пацијенти који дођу са намером да све заврше истог тренутка, пацијенти који не схватају да је сваки улазак и питање које желе да поставе део многобројних обавеза лекара, погоршавају комуникацију са здравственим радницима. Сваки пацијент има подједнако важне разлоге због којих је дошао и нико не сме себе неприкосновено стављати у приоритетну позицију.
Један од узрока лоше комуникације са пацијентима је немотивисаност здравственог особља за рад због ниских, најнижих зарада у Европи. Држава мора врло енергичним и хитним мерама изменити начин обрачунавања зарада и повисити месечне приходе. На тај начин ће воља за рад порасти, што ће побољшати и квалитет односа лекар-пацијент.
Менталитет нашег становништва се мора мењати у правцу схватања да је здравље сваког појединца највеће благо које смо рођењем добили, да је најјефтиније његово чување, а свако лечење врло скупо. Тако ће лакше прихватити корисне савете од лекара и допринети успешности сарадње на плану очувања њиховог здравља.
Здравствени радници морају радити на сопственом развоју и асертивности и побољшавати међусобну и комуникацију са пацијентима.
Љубазност према пацијентима доноси захвалност, што заузврат повећава услужност здравственог особља. На тај начин се успоставља један позитивни зачарани круг љубазност↔захвалност који оплемењује професионалце здравствне струке, а пацијенте ставља у средиште интересовања здравствене струке.
Иако често нема адекватне терапије, утеха у облику лепе речи може да „растера тамне облаке“ лоше прогнозе надвијене над пацијентовим животом. У нашем народу је с разлогом дуго векова у употреби пословица која сажима читав текст у једну мудрост: „Лепа реч и гвоздена врата отвара“.
AUTOR:
Дејан Алексић је рођен 25. априла 1987. године у Краљеву. Дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Студент је докторских студија, смер неуронауке, на Факултету медицинских наука у Крагујевцу и стипендиста докторанд Министарства просвете, науке и технолошког развоја на пројекту основних истраживања.
izvor: http://akademskikrug.rs/neljubaznost-zdravstvenih-radnika-kao-prepreka-ocuvanju-zdravlja/
Да ли вам је познат осећај наде пред одлазак у здравствену установу да лекар и медицинска сестра тај дан неће „устати не леву ногу“?
Веома битан део процеса излечења пацијента јесте психолошка подршка која потиче из одличног односа лекар–пацијент.Пацијент је особа која се налази у неизвесној ситуацији и у страху од дијагнозе. Преко пута себе има непознату особу којој мора рећи своје најинтимније ствари. За већину пацијената ово је веома тешка ситуација, док пуно здравствених радника, крајње непрофесионално, то заборавља и опходе се према пацијентима грубо, непоштујући њихову личност.
Од љубазности здравствених радника у великој мери зависи колико ће пацијенти прихватити своју дијагнозу, терапију, каква ће бити прогноза болести. Лекари имају дужност да допринесу смањењу анксиозности пацијената током прегледа својим емпатским ставом, осмехом, топлином, разумевањем, поштовањем.
Осмех пацијента након излечења је највећа сатисфакција пожртвованом раду лакара
Израз лица благе забринутости и велике заинтересованости, говор тела без нервозе и ужурбаности, пажљиво слушање и посматрање гестова, смириће и јако нервозног пацијента, након чега су разговор и размена информација сврсисходнији.
Циљ успешне комуникације је прихватање савета о промени начина живота и терапији што се постиже понављањем истих од стране лекара, на разне начине, док се не открије најадекватнији за сваког појединца. Не треба критиковати дотадашњи стил живота, већ љубазно и културним изражевањем промовисати здрав амбијент у ком ће бити могуће поправити пацијентово психичко и физичко здравље и превенирати обољење, као најважнији циљ лекарске професије.
У време интернета и велике информисаности, све заинтересоване пацијенте неопходно је укључити у процес одлучивања о сопственом здрављу. Тако ће исход лечења бити успешнији и обе стране задовољније.
Саопштавање тешке дијагнозе захтева опхођење са високом дозом саосећања
Саопштавање најтежих дијагноза ниједној страни није лако. Доктори се на то, колико год имали искуства, не навикну. Пацијент је тада емотивно најнестабилнији. Неопходно је одговорно, с краjњим поштовањем према личности и болу кроз који тренутно пролази, поделити све детаље тешке дијагнозе. Наравно, у складу са лекарском проценом колико пацијент тешких вести може поднети, у дозама их и саопштавати.
Нажалост, сведоци смо ситуација које представљају разне облике непрофесионалних односа здравствених радника према пацијентима. „На лошем гласу“ су и медицинске сестре и лекари. Медицинске сестре представљају јако битну спону у процесу комуникације између лекара и пацијената. Ипак, неретко, највише су критиковане управо оне, због ароганције, непријатности и неприступачности:
Молим вас, видите да разговарам телефоном!!!
Затворите врата, и сачекајте да вас прозовем!!!
Пауза, пауза, пауза!!!
Не можете сада заказати преглед! На вратима лепо пише, од 13 часова!
Ово су реченице са којима се сусрећу пацијенти упркос томе што је старима и болеснима долазак до здравствене установе права пустоловина. Ту је и низ прекршаја радне дисциплине које је неопходно спречити адекватном унутрашњом контролом од стране директора установе:
- Испијање кафе у току радног времена;
- Обављање приватних телефонских разговора ван паузе;
- Напуштање радног места пре истека радног времена;
- Нељубазност при телефонском заказивању прегледа.
Лекари на много безобзирнији и штетнији начин могу својим речима и поступцима да обесхрабре пацијенте да се врате код њега, да наруше углед здравствене установе и професије:
- Незаинтересовани за свој посао;
- Не слушају шта им пацијенти говоре;
- Причају мобилним телефоном или куцају поруке у току прегледа;
- Мисле да је њихово време драгоцено, а ваше није;
- Критика и неконсултовање колега;
- Неукључивање пацијента у коначну одлуку о свим питањима везаним за његово здравље.
Брига за пацијента и његово здравље неопходно је да остану на првом месту обавеза свих лекара, без обзира какве личне проблеме имали тај дан и колико пацијената прегледали у смени.
Пацијенти који дођу са намером да све заврше истог тренутка, пацијенти који не схватају да је сваки улазак и питање које желе да поставе део многобројних обавеза лекара, погоршавају комуникацију са здравственим радницима. Сваки пацијент има подједнако важне разлоге због којих је дошао и нико не сме себе неприкосновено стављати у приоритетну позицију.
Један од узрока лоше комуникације са пацијентима је немотивисаност здравственог особља за рад због ниских, најнижих зарада у Европи. Држава мора врло енергичним и хитним мерама изменити начин обрачунавања зарада и повисити месечне приходе. На тај начин ће воља за рад порасти, што ће побољшати и квалитет односа лекар-пацијент.
Менталитет нашег становништва се мора мењати у правцу схватања да је здравље сваког појединца највеће благо које смо рођењем добили, да је најјефтиније његово чување, а свако лечење врло скупо. Тако ће лакше прихватити корисне савете од лекара и допринети успешности сарадње на плану очувања њиховог здравља.
Здравствени радници морају радити на сопственом развоју и асертивности и побољшавати међусобну и комуникацију са пацијентима.
Љубазност према пацијентима доноси захвалност, што заузврат повећава услужност здравственог особља. На тај начин се успоставља један позитивни зачарани круг љубазност↔захвалност који оплемењује професионалце здравствне струке, а пацијенте ставља у средиште интересовања здравствене струке.
Иако често нема адекватне терапије, утеха у облику лепе речи може да „растера тамне облаке“ лоше прогнозе надвијене над пацијентовим животом. У нашем народу је с разлогом дуго векова у употреби пословица која сажима читав текст у једну мудрост: „Лепа реч и гвоздена врата отвара“.
AUTOR:
Дејан Алексић је рођен 25. априла 1987. године у Краљеву. Дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Студент је докторских студија, смер неуронауке, на Факултету медицинских наука у Крагујевцу и стипендиста докторанд Министарства просвете, науке и технолошког развоја на пројекту основних истраживања.
izvor: http://akademskikrug.rs/neljubaznost-zdravstvenih-radnika-kao-prepreka-ocuvanju-zdravlja/
Нема коментара:
Постави коментар