Očekivao sam više od tebe, Srbijo
Nisam dobar u previše stvari. Volim da se krećem, pričam, družim, analiziram i gledam da mi posao bude prožet tim stvarima. Uspevam, ali taj uspeh je prečesto bolan i dovodi do razočaravanja onih koje volite. A onda sledi kukanje, koje i sam mrzim najviše na svetu ali upražnjavam, kukanje zbog prevelikih očekivanja koje imam nastalih zbog prevelikih priča koje su me kružile kada sam bio znatno mlađi, o uspehu, novcu, lakoći življenja… Kukanje protiv zemlje koju volim, ali ne mogu da kažem da me nije razočarala.
Kukanje u Srbiji nije novost, već svakodnevnica, stanje svesti, stanje nacije. Kuka se kad se ima i kad se nema, kao i u svim situacijana između. Zadovoljavanje svoje unutrašnje savesti ili odbrambeni zid za sve one koji bi vam nekad zatražili pozajmicu, razlozi su mnogi a posledice retko preispitane. Najednom se samo uhvatimo u toj kolotečini. Međutim nije to tako neočekivano, pre ili kasnije shvatimo da svet koji su nam obećavali nije tako šaren, već više crno beli ispis tonera koji je pri kraju, i koji ne obećava previše. Naš toner je odavno prazan…
Počinje sa školovanjem. Uče vas o tome kako trebate da budete vredni, poslušni i dobri. Radite puno i vaš rad će biti nagrađen. Ako budete dovoljno dobri posle 4 do 5 godina stećićete diplomu, odmah će vas sačekati i dobro plaćen posao, perspektiva, prilika da se skućite i oformite svoju porodicu. O dobroti sam već pisao (nije me daleko dovela) a korak posle iste čeka nas ŠAMAR. Lepo je što ste bili vredni, ali moramo da vas obavestimo posla trenutno nema.
Nemati posao je neverovatan izvor frustracije. Život na tuđoj grbači zvuči zanimljivo prosečnom tinejdžeru ali kada pređete dvadesetu, pridike jednako frustriranih roditelja vam ne prolaze kroz uši tako lako kao pre. Kap koja prelila čašu na putu ka bezizlaznoj depresiji predstavlja i 5-6 godina ispiranja raznoraznim beskorisnim i nepraktičnim znanjima koja Vas vode u bolje sutra. Znanja koja nam pružaju mogućnost da radimo sve, osim nešto konkretno, nabacana tako da testiraju naše mentalne kapacitete ali ne i nauče nas da radimo nešto konkretno. Više smo na nivou koncepta nego nečeg realno upotrebljivog. Iz toga nastaje:
Nije da ne postoje šanse na tržištu, ali mi jednostavno ne znamo kako da ih iskoristimo. Pogađajte, ni to nas nisu učili, nije imalo mesta pored silnih udžbenika koji se namenski pišu da imaju što više strana kako bi uvećali dobit njihovih autora. Rekli su nam da će nas po završetku faksa čekati siguran posao i slagali nas, a usput nisu obratili pažnju na…
U trenutku kada u državi realno nema kapaciteta za nova radna mesta rešenje bi moglo da bude u podsticanju preduzetništva, ali odakle uopšte bilo kojoj mladoj osobi ideja da je tako nešto moguće. Jednostavno, edukacija i podsticanje mladih na pokretanje sopstvenog biznisa ne postoji, niti je naša zemlja generalno prijateljski nastrojena prema bilo kome ko želi da radi “na belo”. Čak i ako niste neko ko čeka da po uručenoj diplomi posao bude serviran na gotovo, i hoćete da probate nešto svoje (a trebate jer mlade osobe bujaju od ideja) shvatićete da je to skupa igra i odustati. Ne postoji startup kultura i podrška mladih ljudi, makar one nekolicine koja je bila dovoljno hrabra.
Na svom primeru mogu vam reći da su mi trenutni mesečni troškovi, koji podrazumevaju plaćanje najosnovnijih doprinosa državi, stana u Beogradu i onoga što pretekne za život oko 700-800 eur mesečno. Po poslednjim statistikama to su 2 prosečne plate u Srbiji, za onaj posao koji Vas čeka “na gotovo”. Ok rećićete, ne moraš da živiš u Beogradu, baviš se Internetom i tebi je svejedno. Nije baš, određeni preduslovi ovog posla jesu da se bude i na mestu zbivanja i odatle novi trošak, ali analiza troškova i nije ideja ovog teksta koliko skretanje pažnje na nemogućnost pomeranja sa mrtve tačke.
Na sve ovo treba dodati i činjenicu da vas niko neće potapšati po ramenu za to što ste krenuli u samoubilački poduhvat. Naprotiv rećiće da ste budala jer radite za državu, da vaš avion nikada neće poleteti i naručiti još jedno pivo ispred prodavnice dok čekaju da im se jave sa biroa. A prilikom osnivanja firme (makar u Ivanjici) će vas jako čudno gledati, pitati za koga to radite i čime se bavite kao i otkud to da osnivate firmu.
Pazite, ne očekujem da će neko da mi ljubi cipele ili diže spomenik zbog toga što osnivam firmu, ali neki vid podrške bi morao da postoji kada već nacionalno nismo preduzetni. Razlog zašto želim da odem u USA baš jeste prilika da osetim kako funkcioniše društvo uređeno prema biznis principima. Prema pričama (neću da tvrdim dok ne vidim) biznis je pokretač Amerike, a najuspešniji u njemu imaju podjednak status kao i sportske ili muzičke zvezde. Najbolji dokaz tome je i Gary Vaynerchuck i njegovo prisustvo na AskMen-ovoj listi najuticajnijih ljudi. Onlajn vinopija se nešto pita, ljudi se ugledaju na njega i čitaju njegove knjige a takav status u Srbiji eventualno imaju kriminalci, pevači i tajkuni. Uporedite te dve stvari i biće vam jasno zašto smo tu gde jesmo. Hoću da osetim tu energiju jednom i probam da uradim nešto više znajući da nije greh ne otići na pivo ako imate nešto važno da obavite. Kažu da menjanje zemlje neće promeniti moje navike, ali mislim da vredi probati…
Druga stvar vezana za siguricu jeste činjenica da ne terate sebe do limita do kog možete već se usklađujete sa sistemom po principu linije manjeg otpora. Tako imate 70% ljudi koji ne rade na poslu gotovo ništa osim što kukaju kako ceo dan rade. Ne razvijate se, stojite u mestu i postajete sve manje konkuretni kroz godine. O tome niko ne razmišlja jer im je to sigurno, jer se tako ne ističu i ne preuzimaju odgovornost u slučaju neuspeha. To nepreuzimanje odgovornosti nam je takođe nacionalno, mala sredina čini da se i razvodi jedva dešavaju zbog glasa naroda, a eventualni neuspeh bi bio ocenjen kao klasična kataklizma i uništavanje porodičnih vrednosti građenih poslednjih 5 miliona godina. Glupost, ne plašite se da popušite, svaki popuš je jedno ogromno iskustvo iz kog izlazite pametniji i jači (uglavnom). Ako mi ne verujete pogledajte Džordanovu reklamu. Komentare drugih ostavite sa strane, imajte na umu da oni moraju da pričaju o nečemu uz ono pivo.
source: http://www.eniax.net/ocekivao-sam-vise-od-tebe-srbijo/
Photo: nicdalic
Počinje sa školovanjem. Uče vas o tome kako trebate da budete vredni, poslušni i dobri. Radite puno i vaš rad će biti nagrađen. Ako budete dovoljno dobri posle 4 do 5 godina stećićete diplomu, odmah će vas sačekati i dobro plaćen posao, perspektiva, prilika da se skućite i oformite svoju porodicu. O dobroti sam već pisao (nije me daleko dovela) a korak posle iste čeka nas ŠAMAR. Lepo je što ste bili vredni, ali moramo da vas obavestimo posla trenutno nema.
Nemati posao je neverovatan izvor frustracije. Život na tuđoj grbači zvuči zanimljivo prosečnom tinejdžeru ali kada pređete dvadesetu, pridike jednako frustriranih roditelja vam ne prolaze kroz uši tako lako kao pre. Kap koja prelila čašu na putu ka bezizlaznoj depresiji predstavlja i 5-6 godina ispiranja raznoraznim beskorisnim i nepraktičnim znanjima koja Vas vode u bolje sutra. Znanja koja nam pružaju mogućnost da radimo sve, osim nešto konkretno, nabacana tako da testiraju naše mentalne kapacitete ali ne i nauče nas da radimo nešto konkretno. Više smo na nivou koncepta nego nečeg realno upotrebljivog. Iz toga nastaje:
Problem 1: Nepostojanje prakse
Idiotski je učiti hiljade stvari ako ne možete da ih aplicirate na konkretnu situaciju. Primenjeno znanje je jedino koje ostaje, definicije koje se vezuju za aktivnost daju pun efekat a to kod nas ne postoji. Fakulteti ne insistiraju na praksama, veza sa privredom i formiranje kadrova prema potrebama iste ne postoje i tako malo po malo dobijamo isfrustriranu naciju.Nije da ne postoje šanse na tržištu, ali mi jednostavno ne znamo kako da ih iskoristimo. Pogađajte, ni to nas nisu učili, nije imalo mesta pored silnih udžbenika koji se namenski pišu da imaju što više strana kako bi uvećali dobit njihovih autora. Rekli su nam da će nas po završetku faksa čekati siguran posao i slagali nas, a usput nisu obratili pažnju na…
Problem 2: Nedostatak stimulacije za osnivanje sopstvenog biznisa
Vidite, posla stvarno nema ali slobodno tržište je prilika za svakoga. Otvorite svoju firmu, napravite vizitke i sajt, ne košta puno a utire put ka zvezdama. I posle vam kolač u tiganju zvuči nemoguće?U trenutku kada u državi realno nema kapaciteta za nova radna mesta rešenje bi moglo da bude u podsticanju preduzetništva, ali odakle uopšte bilo kojoj mladoj osobi ideja da je tako nešto moguće. Jednostavno, edukacija i podsticanje mladih na pokretanje sopstvenog biznisa ne postoji, niti je naša zemlja generalno prijateljski nastrojena prema bilo kome ko želi da radi “na belo”. Čak i ako niste neko ko čeka da po uručenoj diplomi posao bude serviran na gotovo, i hoćete da probate nešto svoje (a trebate jer mlade osobe bujaju od ideja) shvatićete da je to skupa igra i odustati. Ne postoji startup kultura i podrška mladih ljudi, makar one nekolicine koja je bila dovoljno hrabra.
Na svom primeru mogu vam reći da su mi trenutni mesečni troškovi, koji podrazumevaju plaćanje najosnovnijih doprinosa državi, stana u Beogradu i onoga što pretekne za život oko 700-800 eur mesečno. Po poslednjim statistikama to su 2 prosečne plate u Srbiji, za onaj posao koji Vas čeka “na gotovo”. Ok rećićete, ne moraš da živiš u Beogradu, baviš se Internetom i tebi je svejedno. Nije baš, određeni preduslovi ovog posla jesu da se bude i na mestu zbivanja i odatle novi trošak, ali analiza troškova i nije ideja ovog teksta koliko skretanje pažnje na nemogućnost pomeranja sa mrtve tačke.
Na sve ovo treba dodati i činjenicu da vas niko neće potapšati po ramenu za to što ste krenuli u samoubilački poduhvat. Naprotiv rećiće da ste budala jer radite za državu, da vaš avion nikada neće poleteti i naručiti još jedno pivo ispred prodavnice dok čekaju da im se jave sa biroa. A prilikom osnivanja firme (makar u Ivanjici) će vas jako čudno gledati, pitati za koga to radite i čime se bavite kao i otkud to da osnivate firmu.
Pazite, ne očekujem da će neko da mi ljubi cipele ili diže spomenik zbog toga što osnivam firmu, ali neki vid podrške bi morao da postoji kada već nacionalno nismo preduzetni. Razlog zašto želim da odem u USA baš jeste prilika da osetim kako funkcioniše društvo uređeno prema biznis principima. Prema pričama (neću da tvrdim dok ne vidim) biznis je pokretač Amerike, a najuspešniji u njemu imaju podjednak status kao i sportske ili muzičke zvezde. Najbolji dokaz tome je i Gary Vaynerchuck i njegovo prisustvo na AskMen-ovoj listi najuticajnijih ljudi. Onlajn vinopija se nešto pita, ljudi se ugledaju na njega i čitaju njegove knjige a takav status u Srbiji eventualno imaju kriminalci, pevači i tajkuni. Uporedite te dve stvari i biće vam jasno zašto smo tu gde jesmo. Hoću da osetim tu energiju jednom i probam da uradim nešto više znajući da nije greh ne otići na pivo ako imate nešto važno da obavite. Kažu da menjanje zemlje neće promeniti moje navike, ali mislim da vredi probati…
Bonus problem: Neisticanje, odbijanje ideje neuspeha i nepreuzimanje rizika
Odavno imam jedan hobi, a to je da teram sebe u propast. Posao u Adria Mediji mi je bio fenomenalan. Klasičan srpski, fleksibilno radno vreme, ok ekipa, ok plata. Međutim kada imate 24-25 godina to baš i ne treba da vam bude motiv koliko sopstveni napredak. Sigurica posao neće biti tu zauvek a ako morate da roknete glavom u zid bolje je da to uradite sa 25 nego 10 godina kasnije sa kreditom za stan i troje prelepe dece. Komentari na moju odluku da napustim ovaj posao su bili uglavnom jako neafirmativni i išli u smeru da sam razmažena budala koja očekuje da će mu neko ponuditi direktorsku stolicu, retki su oni koji su razumeli pravi razlog.Druga stvar vezana za siguricu jeste činjenica da ne terate sebe do limita do kog možete već se usklađujete sa sistemom po principu linije manjeg otpora. Tako imate 70% ljudi koji ne rade na poslu gotovo ništa osim što kukaju kako ceo dan rade. Ne razvijate se, stojite u mestu i postajete sve manje konkuretni kroz godine. O tome niko ne razmišlja jer im je to sigurno, jer se tako ne ističu i ne preuzimaju odgovornost u slučaju neuspeha. To nepreuzimanje odgovornosti nam je takođe nacionalno, mala sredina čini da se i razvodi jedva dešavaju zbog glasa naroda, a eventualni neuspeh bi bio ocenjen kao klasična kataklizma i uništavanje porodičnih vrednosti građenih poslednjih 5 miliona godina. Glupost, ne plašite se da popušite, svaki popuš je jedno ogromno iskustvo iz kog izlazite pametniji i jači (uglavnom). Ako mi ne verujete pogledajte Džordanovu reklamu. Komentare drugih ostavite sa strane, imajte na umu da oni moraju da pričaju o nečemu uz ono pivo.
Za kraj, draga moja Srbijo
Posle ovih 25 godina, moram priznati da sam očekivao više od tebe, Srbijo. Ok, priče iz detinjstva jesu bile prenapumpane, mi nemamo kosmodrom, ali pakleno sam se trudio da bih došao do ovde pa i dalje nema naznaka svetla da nas ohrabri, već naprotiv gustina tame čini da se sve češće pitam o svrsi truda. Jeste, rekli su da će biti teško, ali niko nije rekao da neće biti vredno. Prihvatio sam da neću ništa dobiti na gotovo i da moram sam da se iscimam. Prihvatio sam i uvrede usled svih nepopijenih piva zbog posla, i kritike klijenata usled svih popijenih zbog ortaka. Zagrizao sam i jaja i probao nešto svoje, udaranje glavom u zid prihvatio kao realnost ali ne znam koliko ću dugo. A ako odem, zamolio bih te samo jednu stvar… Nemoj da me pitaš zašto…source: http://www.eniax.net/ocekivao-sam-vise-od-tebe-srbijo/
