Замрзавање Србије
Пре неколико дана, Народна скупштина Републике Србије усвојила је измене и допуне Закона о буџетском систему. У њима се, између осталог, предвиђа мера забране запошљавања у јавном сектору, и то до краја 2015. године:
Последњи подаци нам кажу да у јавном сектору има око 740 000 запослених. Када упоредимо податке, долазимо до закључка да 30% расположиве радне снаге (готово 45% свих запослених), односно око 10% укупног становништва у Србији ради за државу и прима плату из буџета. Јасно је да је овакав систем тешко одржив, али да ли је двогодишње замрзавање запошљавања прави начин за решавање проблема претрпаног јавног сектора?
Чини се да је оваква мера пре свега непромишљена. Шта ако се, примера ради, једини анестезиолог или хирург у болници у Сомбору или у Ваљеву пензионишу, или се одселе, или им се нешто догоди? Болница би морала да алармира Министарство здравља, оно би морало да се обрати Влади, затим Влада да распише конкурс и прибавља мишљење Министарства, па тек онда да одлучује о запошљавању – што значајно усложњава и продужава читав процес. Централизација запошљавања, о коме ће одлучивати још увек неидентификовано и неоформљено тело Владе, довешће до значајног бирократског успоравања – а у одређеним случајевима, када се ради о осетљивим занимањима, то може довести до огромних трошкова, чак и до губитка људских живота. Уместо да се устреми на заиста проблематичне агенције и министарства, државну и локалну управу и јавна предузећа, Влада тотално замрзава јавни сектор – у који улазе и школе, болнице, полиција, пошта и све друге службе које нису државна администрација, али јесу јавни сектор, и то онај део јавног сектора од ког зависи свакодневно функционисање државе.
Даље, стиче се утисак да је оваква мера још једно избегавање неопходних и свеобухватних економских реформи, какве је већина постсоцијалистичких држава извела још пре две деценије. Приванте фирме су и даље преоптерећене државним наметима и бирократским процедурама, а не постоје јасне стратегије развоја и подстицања предузетништва. Приватни сектор дакле није у стању да прими оне радно способне грађане који више не могу да рачунају на државно запослење. Такође, меру забране запошљавања не прати никаква стратегија реформе и рационализације јавног сектора. Дакле, ова мера уопште нема ефекат значајног смањења броја запослених у држави. Због политичког калкуланства, неће се отпуштати стари страначки кадрови и запошљавати стручни и образовани, већ ће се једноставно сачекати две године да до смањења јавног сектора дође „природним“ путем, пре свега пензионисањем. То би могло да има значајне импликације по изглед и начин функционисања ионако проблематичних државних органа.
Коначно, ова мера је и опасна, пре свега због последица које ће имати по демографска кретања. Неколико хиљада младих људи ће у наредне две године завршити факултете и стећи звања која су превасходно оријентисана на јавни сектор (војне и полицијске академије, већина медицинских и педагошких усмерења, рударско – геолошки и многи други). Директно им се каже да за њих у овој држави нема места. Такође, онај део младих који хоће да се, по завршетку факултета, врати у мања места, тешко да ће то моћи да уради. Жалосна је, али истинита чињеница да у великом броју мањих места у Србији ради једино јавни сектор – вртићи и школе, комунална предузећа, електропривреда и пошта, дом здравља или полиција. Ова мера ће имати директан удар како на запошљавање младих, тако и на одлив младих људи, пре свега из мањих у већа места, а затим и из земље у иностранство.
Коначно, прве краткорочне ефекте ове мере већ видимо у пракси. Ових дана, пре него што је забрана запошљавања ступила на снагу, бројна јавна предузећа и локалне самоуправе су пожуриле да запосле што већи број страначких активиста – без икаквих конкурса или провера, само да би се предухитрила забрана.
Као што видимо, предложене мере не само да неће успети да реше проблем гломазног јавног сектора, већ ће изазвати додатне социјалне проблеме. Влада мора одлучно да уђе у обухватну реформу јавног сектора, праћену либерализацијом тржишне сфере и стварањем плодног амбијента за приватни бизнис. Све док се то не догоди, гледаћемо овакве непромишљене мере, које не улазе у сусштину проблема, а стварају више негативних него позитивних ефеката.
Дејан Бурсаћ je рођен 29. 11. 1987. у Апатину. Запослен је као истраживач приправник на Институту за политичке студије. Стажирао је и радио у Народној скупштини Републике Србије. Основне и мастер студије завршио је на међународном смеру Факултета политичких наука у Београду. На истом факултету тренутно похађа докторске студије. Учесник је бројних семинара и обука у земљи и иностранству. Области интересовања су му институције, балкански односи, историја и политика хладноратовског периода.
source:http://akademskikrug.rs/zamrzavanje-srbije/
Иако је смањење јавног сектора неопходно, мера забране запошљавања уопште не решава тај проблем, већ изазива додатне негативне ефекте.
Пре неколико дана, Народна скупштина Републике Србије усвојила је измене и допуне Закона о буџетском систему. У њима се, између осталог, предвиђа мера забране запошљавања у јавном сектору, и то до краја 2015. године:
Корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31. децембра 2015. године. Изузетно од става 34. овог члана, радни однос са новим лицима може се засновати уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење Министарства.Поменуте мере се односе на целокупни јавни сектор (укључујући и предузећа у већинском власништву Републике Србије), уз изузетак судија, јавних тужилаца, изабраних, постављених и именованих лица у државним органима и органима аутономије и локалне самоуправе, као и директора јавних предузећа, државних установа и агенција. Такође, из забране запошљавања је амандманима изузето наставно особље високошколских установа, као и особље Народне скупштине и независних регулаторних тела, због могућих негативних импликација ове мере на независност њиховог рада.
Последњи подаци нам кажу да у јавном сектору има око 740 000 запослених. Када упоредимо податке, долазимо до закључка да 30% расположиве радне снаге (готово 45% свих запослених), односно око 10% укупног становништва у Србији ради за државу и прима плату из буџета. Јасно је да је овакав систем тешко одржив, али да ли је двогодишње замрзавање запошљавања прави начин за решавање проблема претрпаног јавног сектора?
Инфографик израдила Мрежа за политичку одговорност. преузето са сајта www.kontrolor.rs
Чини се да је оваква мера пре свега непромишљена. Шта ако се, примера ради, једини анестезиолог или хирург у болници у Сомбору или у Ваљеву пензионишу, или се одселе, или им се нешто догоди? Болница би морала да алармира Министарство здравља, оно би морало да се обрати Влади, затим Влада да распише конкурс и прибавља мишљење Министарства, па тек онда да одлучује о запошљавању – што значајно усложњава и продужава читав процес. Централизација запошљавања, о коме ће одлучивати још увек неидентификовано и неоформљено тело Владе, довешће до значајног бирократског успоравања – а у одређеним случајевима, када се ради о осетљивим занимањима, то може довести до огромних трошкова, чак и до губитка људских живота. Уместо да се устреми на заиста проблематичне агенције и министарства, државну и локалну управу и јавна предузећа, Влада тотално замрзава јавни сектор – у који улазе и школе, болнице, полиција, пошта и све друге службе које нису државна администрација, али јесу јавни сектор, и то онај део јавног сектора од ког зависи свакодневно функционисање државе.
Даље, стиче се утисак да је оваква мера још једно избегавање неопходних и свеобухватних економских реформи, какве је већина постсоцијалистичких држава извела још пре две деценије. Приванте фирме су и даље преоптерећене државним наметима и бирократским процедурама, а не постоје јасне стратегије развоја и подстицања предузетништва. Приватни сектор дакле није у стању да прими оне радно способне грађане који више не могу да рачунају на државно запослење. Такође, меру забране запошљавања не прати никаква стратегија реформе и рационализације јавног сектора. Дакле, ова мера уопште нема ефекат значајног смањења броја запослених у држави. Због политичког калкуланства, неће се отпуштати стари страначки кадрови и запошљавати стручни и образовани, већ ће се једноставно сачекати две године да до смањења јавног сектора дође „природним“ путем, пре свега пензионисањем. То би могло да има значајне импликације по изглед и начин функционисања ионако проблематичних државних органа.
Скупштинска већина поново одлаже неизбежно. Што се више оклева, трошак будућих реформи се повећава.
Коначно, ова мера је и опасна, пре свега због последица које ће имати по демографска кретања. Неколико хиљада младих људи ће у наредне две године завршити факултете и стећи звања која су превасходно оријентисана на јавни сектор (војне и полицијске академије, већина медицинских и педагошких усмерења, рударско – геолошки и многи други). Директно им се каже да за њих у овој држави нема места. Такође, онај део младих који хоће да се, по завршетку факултета, врати у мања места, тешко да ће то моћи да уради. Жалосна је, али истинита чињеница да у великом броју мањих места у Србији ради једино јавни сектор – вртићи и школе, комунална предузећа, електропривреда и пошта, дом здравља или полиција. Ова мера ће имати директан удар како на запошљавање младих, тако и на одлив младих људи, пре свега из мањих у већа места, а затим и из земље у иностранство.
Коначно, прве краткорочне ефекте ове мере већ видимо у пракси. Ових дана, пре него што је забрана запошљавања ступила на снагу, бројна јавна предузећа и локалне самоуправе су пожуриле да запосле што већи број страначких активиста – без икаквих конкурса или провера, само да би се предухитрила забрана.
Као што видимо, предложене мере не само да неће успети да реше проблем гломазног јавног сектора, већ ће изазвати додатне социјалне проблеме. Влада мора одлучно да уђе у обухватну реформу јавног сектора, праћену либерализацијом тржишне сфере и стварањем плодног амбијента за приватни бизнис. Све док се то не догоди, гледаћемо овакве непромишљене мере, које не улазе у сусштину проблема, а стварају више негативних него позитивних ефеката.
Дејан Бурсаћ
Дејан Бурсаћ je рођен 29. 11. 1987. у Апатину. Запослен је као истраживач приправник на Институту за политичке студије. Стажирао је и радио у Народној скупштини Републике Србије. Основне и мастер студије завршио је на међународном смеру Факултета политичких наука у Београду. На истом факултету тренутно похађа докторске студије. Учесник је бројних семинара и обука у земљи и иностранству. Области интересовања су му институције, балкански односи, историја и политика хладноратовског периода.source:http://akademskikrug.rs/zamrzavanje-srbije/
Нема коментара:
Постави коментар